Simentalska rasa je, do druge polovine XX veka, bila poznata kao produktivna rasa kombinovanih proizvodnih svojstava. U drugoj polovini prošlog stoleća, zemlje Srednje Evrope razvijaju simentalca u visokoproduktivnu rasu. U nekim zemljama je razvijen tip simentalca sa naglašenom mlečnošću kao što su montbeliard u Francuskoj, oplemenjene populacije simentalca sa crvenim holštajnom u Švajcarskoj, Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj. Zemlje koje gaje mlečne rase radi zadovoljenja potrebâ za mlekom, simentalsku rasu gaje kao mesnatu rasu u sistemu krava-tele (cow & calf, suckler herds, Mutterkühe), ili je ukrštaju sa mlečnim rasama radi poboljšanja osobinâ tovnosti, odnosno, ukrštaju sa tovnim rasama radi povećanja okvira i telesne mase.

Simentalac kao rasa dvojnog smera proizvodnje

U većini evropskih zemalja simentalac je zadržao svoje proizvodno usmerenje - kao rasa dvojnog smera proizvodnje. U nekim državama, kao što je Švajcarska -postojbina simentalca, zbog povećanih potreba prerađivačke industrije za proizvodnjom mleka, simentalska rasa je ukrštana sa mlečnim rasama (crveni holštajn), kako bi se poboljšale osobine mlečnosti i muznosti. Tako je, sredinom osamdesetih godina XX veka, u Švajcarskoj, u matičnom fondu simentalske rase bilo samo 25 % kravâ čiste simentalske rase (Simmental), oko 60% krava sa 25-50 % gena crvenog holštajna (Fleckvieh), a ostatak su činile krave sa preko 50% gena crvenog holštajna (Holstein-Friesian, HF­RED). Broj krava čiste simentalske rase je, u poslednjoj deceniji, povećao svoje učešće i to, verovatno, zbog promenjenih zahteva u pogledu potrebnih količina kravljeg mleka.

Slična situacija bila je i u drugim evropskim zemljama (Mađarska, Češka, Slovačka), koje su u svom fondu goveda imale znatno učešće simentalca, ali je bio daleko slabije produktivnosti od populacijâ gajenih u Švajcarskoj. Nabrojane zemlje su imale zadatak da u što kraćem roku povećaju ukupnu proizvodnju mleka. Najbrži način za ostvarenje tog cilja bio je masovna primena ukrštanja simentalca sa holštajnom (crveno-belim, crno-belim). Zbog toga je zastupljenost simentalca počela značajnije da opada.

Austrija i Nemačka su izborile mesto zemalja izvoznica priplodnih goveda simentalske rase, kako u evropske, tako i vanevropske zemlje. Kao izvozna kategorija značajna za evropske zemlje, najčešće je bila kategorija steonih junica. Na ceni su, uglavnom, bila grla sa što većim formatima i telesnom masom. Iz tih razloga holštajnizacija simentalca u Nemačkoj, a posebno Austriji, nije imala šire razmere, jer bi se uticalo na smanjenje telesnih masâ grlâ namenjenih izvozu. Drugi razlog za slabiju primenu ukrštanja simentalca sa holštajnom je kontingentiranje količinâ mleka za otkup, jer bi holštajnizacija vrlo brzo stvorila velike viškove mleka. Napredak u povećanju okvira tela kod simentalca, a time i sposobnosti za tov, kao i napredak u mlečnosti i muznosti, uglavnom su postignuti selekcijom u čistoj rasi. Osim izvoza steonih junica, Austrija i Nemačka bile su (i ostale) glavne zemlje izvoznice semena, kao i bikova simentalske rase u sve delove Sveta. U poslednje dve decenije, u Nemačkoj se deo populacije simentalskih goveda gaji u sistemu krava-tele, kako bi se sprečile pojave viškova proizvedenog mleka.

U Francuskoj je, od svih šarenih goveda stvorenih od simentalca iz Švajcarske, najznačajnija rasa montbeliard. Ona se svrstava u rase dvojnog smera proizvodnje, sa naglašenom mlečnošću. U njenom stvaranju učestvovala je crveno-bela holštajn frizijska rasa. Danas se montbeliard rasa koristi kao meliorator slabije produktivnih populacija simentalske rase, kakva je i naša.

Simentalac se usmerava i u smeru dvojne proizvodnje sa naglašenom mesnatošću. Takva situacija je u Italiji, Poljskoj i Rusiji, gde se odgajivačkim programima za simentalca planira da vrednost proizvodâ meso-mleko bude u odnosu 60% : 40%.

Simentalac kao mesnata rasa

Simentalska rasa se, zbog svojih proizvodnih karakteristikâ i dobrih aklimatizacionih sposobnosti, proširila na sve kontinente j postala jedna od značajnijih svetskih rasâ govedâ.

Pored širenja u evropske mediteranske zemlje, simentalac se iz alpskih oblasti proširio uspešno i u suptropske oblasti Afrike. Posebno se dosta gaji u južnoj i jugo-zapadnoj Africi. Najviše se ukršta sa zebu rasama većeg formata, ali se gaji i u čistoj rasi. U oba načina odgajivanja - proizvodnja mesa je primarna. Slična situacija je i u Južnoj Americi, gde se simentalac ukršta sa američkim zebu rasama kako bi se tovom na paši, koji traje dve do tri godine, proizvelo meso.

U Severnoj Americi, Australiji i Novom Zelandu simentalska rasa se gaji kao mesnata rasa. Često se ukršta sa tovnim rasama manjeg formata (kao što su britanske tovne rase) u cilju dobijanja melezâ koji se mogu toviti do većih završnih másâ. Način gajenja je po sistemu krava-tele, korišćenjem pašnjaka ili u ekstenzivnom tovu, u ogradama, korišćenjem kabastih hraniva.

Gajenje simentalca kao mesnate rase zastupljeno je u Velikoj Britaniji gde se, radi dobijanja meleza za tov vrše ukrštanja sa mlečnim rasama.

Zbog proizvodnje mesa simentalac se, u čistoj rasi i za ukrštanja sa mlečnim rasama, gaji i u Irskoj, Danskoj i Švedskoj.

Simentalac kod nas

Od druge polovine XIX veka (kada su bili prvi uvozi simentalca na naša područja) pa do danas, simentalac i goveda u tipu simentalske rase zauzimaju prvo mesto u rasnoj strukturi goveda Serbije (po proceni, preko 80 % u ukupnom fondu goveda).

Zbog različitih uslova i intenziteta proizvodnje, prisutna je velika varijabilnost u pogledu produktivnosti, telesnih mera odraslih grla, kao i tipa i konstitucije koji vrlo često odstupaju od standardâ za simentalsku rasu.

Pretapanje domaćih populacijâ goveda u simentalsku rasu vršeno je dvojako. U razvijenijim područjima je primenom osemenjavanja vršeno klasično pretapanje. U planinskim i drugim, marginalnim, područjima ekstenzivnog stočarstva, uglavnom je sprovođeno neplansko, pretapajuće ukrštanje domaćih populacijâ goveda parenjem sa bikovima simentalske rase. U poslednje dve decenije prošlog veka pretapanje domaćih populacijâ goveda marginalnih područja u simentalsku rasu je, može se slobodno reći: zaustavljeno. Stvorene populacije šarenih goveda (domaće šareno u tipu simentalca) parene su između sebe, tako da nije dolazilo do daljeg povećanja prosečnog udela gena simentalske rase u ovim populacijama goveda. I drugi činioci su nepovoljno uticali na tokove unapređivanja stočarske proizvodnje marginalnih područja, a pre svih: demografsko pražnjenje, nedostatak radne snage u ovim područjima, nepovoljna reljefna situacija i dr.

U cilju poboljšanja osobinâ mlečnosti i tovnosti simentalske rase kod nas, oplemenjivanje je, uglavnom, sprovođeno putem selekcije. Vršen je i uvoz priplodnih grla simentalske rase iz zemalja koje poseduju grla visokog genetskog potencijala za proizvodnju mleka. Tako su najčešći uvozi bili iz Austrije i Nemačke, u kojima je prosečna proizvodnja mleka po kravi (za celokupnu populaciju u poslednjih nekoliko godina) iznosila od 6.500-7.000 kg mleka sa preko 4 % mlečne masti, dok su vrlo česti zapati koji imaju prosek po kravi veći od 8.000 kg. Ovakav vid oplemenjivanja simentalske rase kod nas, primenom selekcije uz povremeno osvežavanje krvi zapatâ uvozom, trebalo bi dalje nastaviti u područjima gde se danas nalaze najbolje populacije simentalca, a to su područja Centralne Serbie: oko slivova Morave, Kolubare, Resave...

S obzirom da se primenom ukrštanja osobine mlečnosti mnogo brže unapređuju i kod nas je (po uzoru na neke evropske zemlje) u izvesnoj meri prisutno ukrštanje simentalske rase sa crvenim holštajnom i montbeliard rasom. Na ovaj način se, u značajnoj meri, unapređuju i osobine muznosti, što je posebno značajno u intenzivnoj proizvodnji mleka i primeni mašinske muže. Oplemenjivanja simentalskih goveda u smeru naglašenije proizvodnje mleka, prisutno je, takođe, i u razvijenijim područjima Serbie. Nivo zastupljenosti gena mlečnih rasâ u simentalskoj treba da bude usklađen sa odgajivačkim uslovima u kojima meliorisana grla proizvode, kao i sa zahtevima tržišta za proizvodnjom mleka. S obzirom da je u evropskim zemljama prisutan trend smanjenja broja kravâ namenjenih proizvodnji mleka i porast populacije goveda mesnatih rasâ, to i kod nas ne treba očekivati da će holštajnizacija simentalca imati veće razmere u budućnosti, pre svega zbog nerešenog plasmana mleka i mlečnih proizvoda.

Populacija simentalske rase koja se gaji u brdskom i planinskom području Serbie, kao i populacije goveda marginalnih područja (tipa simentalca, buše i mrko-smeđih goveda) ostavljaju najveći prostor za primenu oplemenjivačkog rada. Upravo ovaj deo populacije goveda u budućnosti treba da čini bazu, čiji će se smer oplemenjivanja usmeravati prema zahtevima tržišta. Naime, poznata je činjenica da je osamdesetih godina prošlog veka sa naših prostora izvoženo godišnje oko 110.000 tona junećeg mesa na tržištâ Italije, Grčke i Arapskih zemalja. Ali je, takođe, i činjenica da u poslednjih nekoliko godina nismo uspeli da ispunimo godišnju izvoznu kvotu -10.000 tona junećeg mesa. Ovome, svakako, ne treba komentar. U narednom periodu će, verovatno, i kod nas biti izražen trend porasta populacije goveda za proizvodnju mesa, s obzirom da za mlečne proizvode na inostranom tržištu nismo konkurentni. Zato, oplemenjivanje simentalskih goveda brdskih i planinskih područja treba da ide u smeru dvojne proizvodnje, sa naglašenom proizvodnjom mesa. I sada je kod ove populacije goveda (zbog, relativno, niske proizvodnje mleka) važnija proizvodnja mesa.

U narednom periodu nameće se, kao obaveza, dalje unapređenje tovnih i klaničnih osobinâ simentalskih goveda gajenih u našim brdskim i planinskim oblastima, s obzirom da su osobine kod čistog simentalca u nekim evropskim zemljama iste kao kod terminalnih, tovnih, rasâ (limuzin, šarole).

Mr Predrag Perišić, Poljoprivredni fakultet Zemun

Izvor:

Euro farmer, # 7-8, Aranđelovac, 2006.

www.eurofarmer.net

Ljubaznošću:

www.cenzone-europe.com