Osnovno poznavanje anatomije donjeg dela udova je neophodno za razumevanje različitih oboljenja i problema koji se javljaju u stopalima i udovima stoke. Deo izazova je upoznavanje odgovarajuće terminologije anatomskih struktura, bolesti, itd. Iako je lakše koristiti uobičajene ili laičke termine, oni mogu dovesti do zabune i nerazumevanja. Zato je jedan od ciljeva dalje rasprave upoznavanje čitalaca sa standardnom nomenklaturom, uključujući tehničke termine kao i uobičajene nazive za anatomsku strukturu.

Stopalo

Stopalo se sastoji od celog uda koji se nalazi ispod gležnja. Sastavljeno je od dva prsta, od kojih svaki ima papak pokriven rožnatim tkivom. Treba napomenuti da se termin „papak” kod stoke koristi više nego kopito. Čak se može reći – „konji imaju kopita, a krave papke”. Prednja strana stopala se naziva leđna strana. Zadnja strana prednjeg stopala se gleda kao repna, dok se kod zadnjeg stopala to posmatra kao žbica. Kada se govori o oblasti najbližoj longitudinalnoj osi (tj. prema centru), označeno je kao aksijalno, dok su delovi udaljeniji (udaljeni od centra) označeni kao abaksijalni.

Za čitaoce može biti korisno da s’ vremena na vreme pogledaju ove izraze čitajući ovaj tekst.

Svaki prst stopala ima četiri kosti: falanga 1 (P1), falanga 2 (P2), falanga 3 (P3) i navikularnu kost (slika 1.); i dva zgloba (slika 2.): proximal interphalangeal (PIP) i distal interphalangeal (DIP).

Proksimalni (bliži centru tela) kraj od P1, prva falanga, se spaja sa metakarpom (na prednjoj nozi) ili metatarzom (na zadnjoj nozi) u gležnju, pošto se periferni (dalje od centra tela) kraj od P1 spaja sa centralnim krajem od P2. Ova sinhronizacija između P1 i P2 se naziva zglob proximal interphalangeal (ili skraćeno PIP zglob). Periferni kraj od P2 spaja sa centralnim krajem od P3. Ovaj zglob se naziva distal interphalangeal zglob (ili skraćeno DIP zglob).

P3 se naziva treća falanga, periferna falanga, kopitna kost i pedalna kost. U ovom priručniku mi ćemo treću falangu nazivati P3. P3 je potpuno okružena kapsulom rožnatog tkiva. Njena solarna površina je konkavnog ili lučnog oblika i obeležena je na zadnjoj ivici čvorićem poznatijim kao izraštaj mišića pregibača. Izraštaj mišića pregibača je pričvršćenje duboke tetive mišića pregibača. Ova izbočina ima važnu ulogu u razvijanju čira na žbici.

Navikularna kost (takođe se naziva i periferna sesamoideum/sezamoidna kost) je pričvršćena za P3 pomoću tri mala ligamenta i takođe za P2 pomoću sporednih ligamenata. Između navikularne kosti i duboke tetive mišića pregibača je navikularna čaura. Navikularna čaura sadrži zglobni fluid koji omogućava kretanje duboke tetive mišića pregibača preko površine navikularne kosti tokom ispružanja i savijanja papka. P3, DIP zglob, navikularna kost i navikularna čaura se nalaze u kapsuli papka.

Papci

Uloga kapsule rožnatog tkiva papka je da zaštiti osetljivo tkivo koriuma koje leži ispod i ublaži sile potresa koje se javljaju kada prsti udare površinu (slika 3.). Kapsula rožnatog tkiva papka se sastoji od zida koji može da se podeli na abaksijalni (ili spoljašnji) i aksijalni (ili unutrašnji). Abaksijalni zid se dalje deli na leđnu (dorzalnu ili prednju) i bočnu (abaksijalnu) stranu. Zid je razgraničen od pete na abaksijalnoj strani papka abaksijalnim žlebom. Zid se sastoji od dva tipa rožnatog tkiva: perioplik i koronarno (slika 4.). Perioplik rožnato tkivo je mekše rožnato tkivo koje se nalazi odmah ispod krunice na mestu spajanja kože i rožnatog tkiva (odgovara ljudskoj kutikuli). Na zadnjem delu stopala perioplik se postepeno širi i postaje konačno rožnato tkivo pete.

Koronarno rožnato tkivo, najčvršći deo u kapsuli rožnatog tkiva stvara veliku količinu rožnatog tkiva zida. Zid ima slabe neravnine koje paralelno i horizontalno idu jedna prema drugoj. Prema peti, ove neravnine se razilaze pokazujući brzu stopu rasta u predelu pete usled brže stope habanja. Kod zrele holštajnske krave dužina leđnog zida treba da bude minimum 3 inča (7,6 cm), u dužini od upravo ispod vrha nedlakavog dela zida do nosive površine. Idealna visina pete, merena na abaksijalnoj strani je 1,5 inča (3,8 cm).

Žbicu proizvodi solarni korium i ona se neprimetno spaja sa rožnatim tkivom pete na mestu spajanja pete i žbice. Žbica je povezana sa zidom pomoću bele linije. Rožnato tkivo bele linije stvara laminarni korium. Ono polazi napred iz predela pete ka abaksijalnoj strani papka, oko vrha prsta i oko jedne trećine unazad ka aksijalnoj strani nosive površine papka. Tamo gde bela linija napušta nosivu površinu ona vodi nagore ka aksijalnoj strani papka.

Bela linija je jedinstvena i važna struktura. To je najmekše rožnato tkivo u kapsuli papka. Ono joj omogućava da obezbedi fleksibilno spajanje grubljeg rožnatog tkiva zida i mekšeg rožnatog tkiva žbice. S druge strane, zbog njene meke prirode, ona takođe predstavlja slabost na nosivoj površini koja je podložna oštećenju, kao što će biti obrađeno pod bolestima bele linije.

Aparat za učvršćenje i strukture za oslonac

Do skoro smo veoma malo znali o aparatu za učvršćenje i stukturama za oslonac papka. Nove informacije navode da ove složene strukture imaju mnogo da ponude za bolje razumevanje patogenih bakterija oboljenja papka. Stoka (i životinje sa papcima i kopitima) se nalaze u svojim stopalima, tj. oni stoje u svojim stopalima, ne na njima (slika 5.). Drugim rečima, P3 je učvršćen u kapsuli rožnatog tkiva papka laminarnim koriumom i nizom snopova kolagenih vlakana koji se istežu od zone njihovog postavljanja na površinu od P3 do membrane za utemeljenje epidermisa (demarkaciona linija kože i epiderma). Međusklop između sastavnih delova kože i epiderma je koža između prstiju i epidermalna pločica. Rezultat je da P3 visi u kapsuli papka i težina se prenosi kao napon na zid kapsule papka.

Konjsko kopito se stvara u gornjoj polovini kopita koronarnog regiona na stopi od 5 mm ili 0,2 inča mesečno. Pošto je zid kopita tipične holštajnske krave oko 3 inča dug, potrebno je 12-15 meseci za proizvodnju rožnatog tkiva u ovoj oblasti da bi se postigla nosiva površina stopala.

Kod konja, oslanjanje tereta je primarno na zidu. Nošenje težine kod stoke zahteva premeštanje tereta na zid, i strukture za oslonac u žbici i peti.

Primarne strukture u aparatima za učvršćenje goveđeg papka su solarni korium, vezivno tkivo i jastuče prsta koje se sastoji od slobodnog vezivnog tkiva i varirajuće količine masnog tkiva (slika 6.). Jastuče prsta je uređeno u seriji od 3 paralelna cilindra slična dizajnu koji se koristi u jastučetu patika. U kravinom stopalu ovi jastučići su nešto poput apsorbenata udara u papku, štiteći korium i omogućavajući ograničen pokret P3 u predelu pete (slika 7.). Nedavna studija švajcarskih istraživača je pokazala da količina masti (i time i kapacitet jastučeta) se povećavaju starenjem. Veruje se da je ovo značajno kod životinja i da je povezano sa njihovom osetljivošću na oboljenja papka.

Stvaranje normalnog rožnatog tkiva

Začetni pokrivač epidermisa koji stvara rožnato tkivo i njegova dermalna struktura za oslonac, korium, se sastoji od četiri različita regiona, a svaki proizvodi strukturalno različiti tip rožnatog tkiva: perioplik rožnato tkivo, rožnato tkivo zida, laminarno rožnato tkivo (bela linija) i solarno rožnato tkivo (slika 8.).

Perioplik rožnato tkivo koje prekriva perioplik korium se nalazi skoro ispod spajanja kože i rožnatog tkiva i širi se do zadnjeg dela papka da bi obuhvatilo rožnato tkivo pete. Rožnato tkivo zida nastaje u oblasti koronarnog koriuma i nalazi se između perioplik koriuma i senzitivne pločice. Solarno rožnato tkivo prekriva solarni korium i stvara rožnato tkivo žbice. Na slici 4. pokazana su četiri različita regiona koriuma.

Korium se sastoji od bogate vaskularne mreže koja se završava u dermalnim bradavicama ili vaskularnim završecima. Vaskularni završeci se sastoje od glavne arterije i vene, koje se nadovezuju na vrh kroz kapilarnu osnovu. Takođe postoji nekoliko vaskularnih skretnica između arterije i vene. Ove skretnice mogu da se otvore tokom laminitisa-zapaljenja tkiva, dakle da smanje snabdevanje krvlju do vrha vaskularnog završetka. Ovo ima nepovoljan efekat na stvaranje ćelija rožnatog tkiva. Novija istraživanja pokazuju da su ove skretnice neuobičajene u koriumu stoke pre nego dođe do oštećenja vaskularnog sistema.

Epidermalni sloj (slika 9.) koji prekriva vaskularne završetke proizvodi rožnate ćelije u cevastoj formi i stoga se naziva cevasto rožnato tkivo. Rožnato tkivo između cevčica se proizvodi među krvnim završecima koje povezuje rožnato tkivo cevčica. Postoji oko 80 krvnih završetaka (koji se takođe nazivaju i dermalne bradavice) po kvadratnom milimetru površine koronarnog koriuma. To znači da se zid sastoji od gusto zbijenih cevčica rožnatog tkiva koje su međusebno povezane sa rožnatim tkivom između cevčica. Perioplik ili solarni korium sadrži oko 20 krvnih završetaka po milimetru kvadratnom. Pošto cevasto rožnato tkivo učestvuje u strukturnoj čvrstini rožnate kapsule, sledi da je rožnato tkivo zida po čvrstini ispred rožnatog tkiva žbice i pete.

Kvalitet i čvrstina rožnatog tkiva se dalje uvećavaju procesom keratizacije i kornifikacije. Tokom procesa keratizacije, keratinska vlakna se formiraju unutar ćelija, koje služe da ojačaju ćelijsku strukturu, dajući im krutost i čvrstinu protiv mehaničkih sila. Keratinska vlakna unutar ovih ćelija, takođe trpe i proces poznat kao uzajamno povezivanje, pri čemu se keratinska vlakna dalje povezuju hemijskim vezama. Proces uzajamnog povezivanja dalje ojačava čvrstinu i snagu rožnatih ćelija, kako one napreduju u rastu.

Rožnato tkivo bele linije (laminarno rožnato tkivo) je sačinjeno od početnog epitela koji prekriva dermalne bradavice (takođe poznate kao dermalne kapsule ili kapsulne bradavice) koje strče iz dermalnih nabora na laminarnom koriumu.

Laminarno rožnato tkivo je necevasto i samim tim i mekano, elastično i teži ka brzoj stopi preokreta. Zbog visoke stope preokreta, generalno je manje zrelo, mekše i manje otporno na habanje i druge uticaje okoline.

Kvalitet rožnatog tkiva zavisi od brojnih unutrašnjih i spoljašnjih faktora. Unutrašnji faktori uključuju snabdevanje krvlju i hranljivim materijama, dok su spoljni faktori povezani sa uticajem okoline. Nastajanje rožnatog tkiva zahteva dobru prokrvljenost, tj. snabdevanje krvlju. Svaki nedostatak u snabdevanju krvlju ima negativan uticaj na nastajanje rožnatog tkiva.

Nastajanje rožnatog tkiva, takođe, zavisi od odgovarajućeg snabdevanja proteinom, energijom, kalcijumom i fosforom. Mikrohranjljivi sastojci kao što je sumpor, sadrže aminokiseline kao što su cistein i metionin, a koji su neophodni za poprečno povezivanje kreatinskih vlakana. Minerali u tragovima kao što su cink i bakar kao i vitamin biotin igraju veoma važnu ulogu u keratinizaciji ćelija rožnatog tkiva i integraciji supstance za vezivanje opne rožnatog tkiva papka.

Na kvalitet rožnatog tkiva, takođe utiču uslovi sredine, i to tako da oni očvrsnu i osuše se u ekstremno suvim uslovima, a u uslovima velike vlažnosti postaju meki sa povećanom elastičnošću. Kako na ćelije rožnatog tkiva tako i na supstancu za vezivanje opne mogu da utiču izvesna jedinjenja. Na primer, izloženost bakar sulfatu može da uništi supstancu za vezivanje opne čineći rožnato tkivo papka lomljivim. Takođe, i stalna izloženost urinu i đubretu može da uništi kako ćelije rožnatog tkiva tako i supstancu za vezivanje, dovodeći do mogućeg gubitka rožnatog tkiva, kao što smo videli kod erozije peta. Konačno, kako unutrašnji tako i spoljašnji faktori mogu da deluju zajedno tako da stvaraju rožnato tkivo slabog kvaliteta. Rožnato tkivo slabog kvaliteta je više sklono uticajima okruženja.

Rožnato tkivo zida raste brzinom od oko 1/4 inča (oko 0,6 cm) mesečno. Rožnato tkivo žbice raste sporije, nešto malo više od 1/8 inča (0,3 cm) mesečno. Kod mlade stoke koja se hrani na visokim ravnicama, ova brzina rasta može biti povećana više od 2,5 puta od normalne. Brzina rasta rožnatog tkiva zavisi od nekoliko faktora uključujući vrstu, razvojne abnormalnosti, ishranu, faktore okruženja, celovitost snabdevanja krvlju putem kože, i biomehanizam oslonca za težinu. Na primer, brzina rasta rožnatog tkiva stoke koja živi u slobodnim pregradama u staji je veća nego kod stoke na ispaši ili koja je vezana u štalama. Razmnožavanje i keratizacija rožnatog tkiva papka se povećava u toku leta u poređenju sa zimskim mesecima.

Normalan hod stoke

Kravlji hod se sastoji od faze stava (stojeći položaj) i faze njihanja (pokret iz i ka stojećem položaju). Faza njihanja je podeljena u fazu uvlačenja (grčenje ili skraćivanje) i fazu duženja (razvlačenje ili povećanje). Faza uvlačenja koraka počinje kod krave u stojećem položaju. Krava počinje svoj korak pomerajući težinu tela na donju stranu nosive površine papka koji takođe obezbeđuje istezanje kada krava uđe u fazu uvlačenja koraka. Pošto se telo kreće napred i težina se oslanja na donji deo svakog papka, stopalo se uvlači (ili podiže nagore) prema telu, dakle završava se faza uvlačenja.

Kada stopalo jednom napusti zemljište, ono produžava napred, dakle ulazi u fazu duženja koraka (napred se njiše i spušta stopalo na površinu zemljišta). Pete prvo dodiruju zemlju žbicom zauzimajući normalnu poziciju oslanjanja težine, pošto krava završi fazu duženja i dospeva u stojeći položaj. U osnovi, zadnje noge pokreću telo krave napred dok prednje noge više služe kao potpora ili oslonac za težinu tela.

Karakteristike hoda su promenjene uslovima koje stvaraju površine podova manje ili više klizavim. Na primer, na mokrim podovima, pokrivenim đubretom, krave će menjati svoj korak usporavajući brzinu hodanja, menjajući ivice udova i smanjujući dužinu svog koraka, sve s naporom da bi povećala stabilnost na manje sigurnoj površini.

Ciljanje kretanja da bi se otkrila hromost

Mlekari u osnovi potcenjuju broj hromih krava u svom stadu. Studija mlečnih stada u Minesoti i Viskonsinu je pokazala da su istraživači identifikovali 2,5 puta više hromih krava nego farmeri. U jednoj sličnoj studiji, trenirani posmatrač je bio u mogućnosti da otkrije oko 4 puta više hromih krava nego farmeri. Ovo navodi na pomisao da je hromost ili postala toliko preovlađujuća da su svi naučili da prihvate izvestan broj slučajeva kao normalan ili da mnogi ljudi nemaju dovoljno sposobnosti da otkriju blag ili umeren stepen hromosti. Pošto je rano otkrivanje ključ da se spreče gubici prouzrokovani hromošću, tehnike za rano otkrivanje su osnovne za lečenje hromosti u mlečnim stadima.

Jedan sistem za procenu kretanja kod mlečne stoke je razvio Sprecher i njegovi saradnici na državnom univerzitetu u Mičigenu (Tabela 1.). Rezultati kretanja su bili u rangu od 1 do 5 (5 ozbiljno hrom) i bazirani su na posmatranju stava zadnjih nogu dok krava stoji i na stavu zadnjih nogu i abnormalnostima u hodu dok se krava kreće. Sistem je veoma koristan za otkrivanje ozlede papka u ranoj fazi zato što pojava savijenih z u osnovi prethodi abnormalnostima hoda. Životinje treba da se posmatraju na ravnoj, suvoj površini i ciljano kao što je opisano.

Tabela 1.

Sistem za procenu kretanja mlečnih goveda

Važno je primetiti da je stepen hromosti skoro neprimetan na rezultatu kretanja 3, dok studije pokazuju smanjeno davanje mleka i reproduktivne pokazatelje. S obzirom na to da se hromost obično ne otkrije dok ne dostigne fazu 4 ili 5, i da čak i tada mnogi se propuste, jasno je da hromost nekog stada košta mnogo više nego većina koja je procenjena na vreme. Neke procene pokazuju da proizvodnja mleka može da bude smanjena čak i 17 % za krave čija hromost je procenjena na 4 ili 36%, ili više za krave sa rezultatom hromosti 5. Rezultat hromosti 2 predstavlja upozorenje za mogućnost ispravke ranih ozleda papka.

Odgovarajuća primena ovog sistema da bi se otkrila hromost u ranoj fazi, može da bude veoma korisno oruđe da se proceni hromost i potreba za ispravnom korekcijom.

Oslanjanje težine i prerast papaka

Pod normalnim uslovima, jačina potiska je ujednačeno rasprostranjena tokom kretanja i prigušena solarnim koriumom, jastučetom prsta, laminarnim koriumom i svojim prijanjanjem na zid i oslanjanjem ligamenata i tetiva. Ipak, postoje drugi važni anatomski faktori koji utiču na oslanjanje težine na papke. Ove činjenice moraju biti uzete u obzir kada pokušavamo da razumemo rast rožnatog tkiva papka i oboljenja papaka koja mogu da nastanu.

Anatomska razmatranja

Postoje bitne anatomske razlike između bočnih i srednjih papaka zadnjeg stopala. Kao prvo, spoljni papak zadnjeg stopala je veći i ima mnogo ravniju nosivu površinu težine. Ovo pomaže stvaranju stabilnosti. Unutrašnji papak je manji i zadebljanje njegovog stopala i unutrašnji zid su manje-više dobro razvijeni. Kao posledica, njena nosiva površina težine se rasipa prema osovinskom ili unutarnjem zidu (drugim rečima od spoljašnjeg zida prema prostoru između prstiju). Prema tome, ako krava zakorači i pomeri svoje stopalo nadole, težina se pomera (ili se skotrlja) sa unutrašnjeg papka na spoljašnji papak. Rezultat je veće oslanjanje težine na spoljašni papak što vremenom (naročito na tvrdim površinama) dovodi do iritacije kože i ubrzanog stvaranja rožnatog tkiva papka na spoljašnjoj strani.

Dinamika oslanjanja težine tokom kretanja

Idealno bi oslanjanje težine između srednjih i bočnih papaka trebalo da bude jednako (slika 10.). Ipak, ovo nije tako, iz dva razloga: 1) kukovi raspoređuju veću težinu na bočne papke tokom pokreta s boka na bok, i 2) vime razapinje zadnje noge i naravno prenosi veću težinu na bočne papke. Zadnje noge krave su povezane sa karlicom čašičnim zglobom. To stvara prilično neelastičnu skeletnu strukturu za oslonac zadnjeg dela i nogu krave. Ukoliko se posmatra iz pozadine dok životinja stoji pravo na nogama, može se primetiti uglavnom jednaka raspodela težine na sva četiri papka zadnjih nogu. Ipak, tokom kretanja, raspodela težine u i među papcima se menja. Uprkos kretanju, oslanjanje tereta na unutrašnje papke je stabilnije. Spoljašnji papci automatski i stalno ispravljaju teret težine za svaku promenu. Ova okolnost promene raspodele težine se smatra glavnim razlogom iritacije kože koja ima za rezultat ubrzan rast rožnatog tkiva papka i veću mogućnost pojave bolesti rožnatog tkiva koje uključuje spoljašnje papke.

Zatvoren prostor na betonu ili drugoj tvrdoj površini povećava fizičke efekte nošenja tereta na stopalima, pošto držanje na zemljanim povšinama smanjuje ove efekte. U praksi, ako je stoka (posebno junice) pomerena sa pašnjaka u zatvoren prostor, one mogu da dožive hromost zbog fizičkog/mehaničkog oblika zapaljenja tetiva. Ovi fizički efekti se dalje komplikuju činjenicom da nedostupna priroda tvrde površine podova može da iritira kožu, povećavajući protok krvi i ubrzavajući rast rožnatog tkiva papka (slika 11.). Prekomerni rast papka (posebno izvan papka zadnjih stopala) dovodi do rasta i eventualnog preopterećenja obolelog papka. Ovo prouzrokuje uznemirenje krave koje ona pokušava da ublaži izvođenjem na lažno širi ili pašnjak za povređene krave. Uprkos promeni njenog položaja, on nastavlja da nosi preveliku težinu na spoljašnjim papcima. Rezultat je povećan rizik od oboljenja papaka u ovim preraslim i preopterećenim papcima.

Oslanjanje težine na prednjim stopalima

Situacija kod prednjih stopala je različita. Papci prednjih stopala su slični drugima u veličini i u uslovima stabilnosti njihove nosive površine Takođe se pojavljuje veća fleksibilnost u anatomskom uređenju skeleta i mekom tkivu leđa. Prednje noge nisu povezane sa telom vimena kroz zglob čašice. Umesto toga, prednje noge su povezane sa torzoom tetiva i ligamenata koji ublažavaju efekte promenljive raspodele težine između papaka. Kao rezultat, biomehaničke sile zajedno sa promenljivom raspodelom težine su manje izražene u prednjim nogama i remete zdravlje dovodeći do toga da je hromost manje učestala.

Sile oslanjanja težine na preraslim papcima

Faktori u razvoju hromosti – Većinom se preterani rast opazi na prstima. Ako je prst na nozi dugačak, donja strana prsta je debela. Ova potiskuje osnovu oslanjanja težine natrag prema peti, često usredsređujući sile oslanjanja težine preko donje strane i dela čira na peti. Smanjivanjem dužine i debljine donje strane na prstu, ona može da pomeri osnovu oslanjanja težine napred i dalje od donje strane i dela čira na peti, smanjujući mogućnost razvijanja čira. (Slike 12. i 13.: normalna i promenjena struktura unutar papka).

Pogodna dužina prednjeg zida unutrašnjeg papka zadnje noge je oko 3 inča (7,5 cm) kod zrele holštajnske krave prosečne veličine. Dužina ovog prednjeg zida odgovara debljini donjeg dela stopala oko 1/4 inča (0,6 cm), što se smatra minimalnom debljinom koja je potrebna da se zaštiti koža. Ukoliko prednji zid ima manje od 3 inča, debljina donjeg dela prsta može da bude manja od 1/4 inča i potencijalno ne može da podrži težinu krave na tvrdim površinama.

Pošto je rožnato tkivo zida čvršće i raste brže od žbice, prekomerni rast abaksijalnih (spoljašnjih) zidova je normalna pojava kod preraslih papaka. Slično prerastanju koje se javlja na prstima, prerastanje abaksijalnih zidova pomera sile oslanjanja težine na stranu čira žbice. Kombinovani efekat prerastanja abaksijalnog zida i prsta preterano povlači oslanjanje težine preko ove površine i značajno povećava mogućnost za javljanje čira na žbici. Korigovanje prerastanja abaksijalnog zida pomera bočno sile oslanjanja težine, smanjujući mogućnost za razvijanje čira na žbici.

Iz ovih razloga (prerastanje, pretovarenje i promenjeno oslanjanje težine) papci mlečnih grla zahtevaju stalnu procenu i obrezivanje kada je neophodno. U nekim slučajevima, stopa habanja rožnatog tkiva je u u ravnoteži sa stopom rasta rožnatog tkiva, i uprokos efektima oslanjanja težine nije potrebno obrezivanje. U drugim slučajevima, rast rožnatog tkiva prelazi stopu habanja, i potrebno je obrezivanje da bi se korigovale razlike oslanjanja težine. Kod mlečne stoke koja je smeštena u štalama sa slobodnim oborima, stopa habanja može da pređe stopu rasta rožnatog tkiva papka i samo obrezivanje pogoršava već ozbiljan problem. Odgovarajuća nega stopala i obrezivanje papaka zahteva poznavanje anatomije stopala i dinamiku rasta rožnatog tkiva papka.

Jan Shearer,DVM, Sarel van Amstel,DVM, Adrian Gonzales,DVM, USA

Izvor:

Euro farmer, # 9-10, Aranđelovac, 2006.

www.eurofarmer.net

Ljubaznošću:

www.cenzone-europe.com