|
Belančevine
sačinjavaju, približno, 18% telesne mase ili 16-18% kod odrasle
životinje. Na kvalitet proteina u ishrani domaćih životinja utiče
količina i međusobni odnos aminokiselina u hranivima, posebno
sadržaj esencijalnih, kao i obim resorpcije i metabolizma u
ćelijama.
 Da
bi se valjano mogli tumačiti tabelarni podaci o sastavu proteina
hraniva tokom sastavljanja krmnih smeša neophodno je poznavati
fiziološku ulogu esencijalnih aminokiselina:
- valin (neophodan
je za funkciju centralnog nervnog sistema);
- leucin (sinteza
proteina tkiva i krvne plazme);
- izoleucin (iskorišćenje
ostalih aminokiselina);
- treonin (isto
kao prethodno);
- metionin (davalac
metil grupa za niz sinteza; stimuliše rast tela, dlake i perja;
sprečava preterano razlaganje proteina; neophodan je za sintezu
globina; štiti i obezbeđuje funkciju i regeneraciju jetre);
- fenilalanin
(sinteza tiroksina, adrenalina i pigmenata kože kao i stvaranje
eritrocita);
- triptofan (za
razmnožavanje, stvaranje mleka, pigmenata oka, dejstvo
laktoflavina);
- histidin (sinteza
hemoglobina);
- arginin (brz
rast grla);
- lizin (za
rast u dužinu; razvoj epifiznih hrskavica kostiju i stvaranje
mleka) te
- cistin /može
se menjati metioninom/ (sinteza keratina, belančevina plazme,
insulina, glutationa i taurina; detoksikacija organizma).
U hrani stoke
proteini su zastupljeni u širokim granicama od 1-80%. U najvećem
broju hraniva zastupljeni su sa ne više od 15% ukupnih hranljivih
sastojaka.
Hraniva
animalnog porekla su najbogatija – riblje i mesno brašno (50-80%).
Od biljnih
hraniva, naročito su bogate uljane sačme (40-50%). Seno
leptirnjača ima do 20% a livadsko od 8-10%. Stočna repa, slama,
kukuruzovina i krtole spadaju u hraniva siromašna belančevinama
(1-5%).
U biljnoj
hrani nalaze se i azotna jedinjenja neproteinske prirode (aminokiseline,
peptidi, amidi – urea, amonijumove soli, organske baze i njihova
jedinjenja). Obično se, u ishrani, nazivaju amidi. Njihova
zastupljenost nije velika. Ima ih u malom broju hraniva. U mladim
biljkama, sa intenzivnim rastom, mogu predstavljati jednu trećinu
ukupnog azota. Amida ima i u korenastim i krtolastim biljkama. U
zrelom zrnu ima ih samo u tragovima, a više su zastupljeni u
periodu formiranja i rasta. Silaža je bogata amidima – poreklom od
amida biljaka i kao proizvod razgradnje proteina tokom siliranja.
Amidi i amonijumove soli imaju nutritivnu vrednost jedino za
preživare jer ih koristi simbiotska mikroflora probavnog trakta.
Biološka
vrednost proteina
Kod
nabrojanih hraniva različita je biološka vrednost proteina (BV).
Ona ograničava ili uslovljava primenu pojedinih hraniva u ishrani
različitih vrsta i kategorija domaćih životinja.
Termin:
biološka vrednost proteina, odnosi se na numeričku vrednost koja
pokazuje koliko se grama telesnih proteina sintetiše od 100 grama
svarljivih proteina hrane. Izračunava se na osnovu formule čiji
podaci su dobijeni hranidbenim ogledima:
biološka
vrednost = konzumirani N – (N u fecesu + N u mokraći) /
konzumirani N – N u fecesu X 100. Upotrebom ove formule dobija se
realna vrednost samo u slučaju kada se, u inače izbalansiranom
obroku, daje dovoljno proteina za podmirivanje potreba životinje u
proizvodnji ali – data količina ne sme biti viša od količine
proteina potrebne za maksimalnu proizvodnju. U protivnom, višak se
izlučuje, što smanjuje BV.
Prosečna BV
proteina u ishrani goveda procenjuje se na oko 70% a kod ovaca na
oko 65%. U obrocima teladi koja se hrane mlekom i napojem, BV
proteina dostiže i 80%.
BV proteina
hraniva: kravlje mleko 92; sušeno, obrano mleko 85; riblje brašno
82; bakterijski proteini 80; zelena hrana 80; seno, vrlo dobro 78;
mesno brašno 75; sojina sačma 75; mekinje, pšenica 74; kvasac 70;
pšenica 67; ovas 66; sačma suncokreta 65; ječam 64; soja, zrno 64;
sačma kikirikija 58; kukuruz, zrno 57; grašak 48; pasulj 38 i
želatin 25.
Uticaj
različite BV proteina na kvalitet ishrane zavisi od
aminokiselinskog sastava proteina, vrste i kategorije životinja,
prethodnog tretmana hraniva (npr. visoka temperatura smanjuje BV).
Zbog ovakve složenosti ispravnije je BV proteina izračunavati
formulom: BV= KN – (FN – MFN) – (UN – EUN) / KN – (FN – MFN) X
100. Gde je: KN, konzumirani azot; FN, ukupni fekalni azot; MFN,
metabolički fekalni azot; UN, ukupni urinarni azot i EUN, endogeni
urinarni azot.
Odrasli
preživari su manje osetljivi na promene BV proteina od teladi,
koja nema razvijenu mikrofloru proventrikula (predželudaca).
Međutim, visoko mlečna grla ne podmiruju svoje potrebe samo
proteinima mikrobiološkog porekla, pa su vršena istraživanja u
cilju protekcije kvalitetnih proteina koji bi zaobilazili
fermentaciju i varili se u žlezdanom želucu i tankim crevima.
Opšte gledano, preživari imaju mogućnost da zadovolje potrebe u
esencijalnim aminokiselinama uz niže troškove ishrane.
Monogastrični
biljojedi su više zavisni od kvaliteta proteina u hrani. Konji i
kunići, zbog obimnije mikrobiološke sinteze u cekumu i debelom
crevu, lakše zadovoljavaju proteinske potrebe od svinja (kunićima
pomaže u tome i koprofagija!).
Obilna
ishrana proteinima ne dovodi do deponovanja proteinske rezerve u
organizmu, kao što je to slučaj sa deponovanjem energije u formi
masti i glikogena. Postoji „pokretna” rezerva proteina koja stalno
cirkuliše u telu i služi za izgradnju plazminih proteina i
hemoglobina. Između rezerve i proteina u cirkulaciji dinamično se
održava ravnoteža. Višak proteina se oksidiše, delom pretvara u
ugljene hidrate i masti, a u ekskretima se povećava sadržaj
finalnih, azotnih, metaboličkih proizvoda. Ukoliko se proteini
koriste za podmirivanje energetskih i drugih, nespecifičnih
potreba, nepotpuno metabolišu, te se mokraćom gubi oko 20%
energije.
Pri
intenzivnom tovu životinja treba stalno kontrolisati uticaj viška
proteina na organizam. Opisani su sledeći poremećaji metabolizma:
oštećenje digestivnog trakta, jetre i bubrega, što se sa pravom
pripisuje uticaju viška proteina u hrani.
Potrebno je
stalno usklađivati nivoe pojedinih aminkiselina iz različitih
proteinskih koncentrata. Posebno treba proveravati važnost
dosadašnjih normi u vitaminima i drugim, regulacionim, sastojcima
hrane. Svi oni opterećuju organizam; posebno treba misliti na
specifično (dinamičko) dejstvo hranljivih materija. Stimulacija
oksidacionih procesa kod proteina iznosi 20% i traje do 12 sati po
unošenju u organizam.
U Svetu je
izražen deficit proteina, naročito animalnih, što ima za posledicu
nedovoljnu ishranu bar jedne trećine čovečanstva. Osim ovog,
proteini predstavljaju grupu vrlo skupih hranljivih materija –
kako za ishranu ljudi, tako i životinja.
 Savremenu
stočarsku proizvodnju karakteriše težnja za jakim intenziviranjem
proizvodnje mesa, mleka i jaja. Ovo su proizvodi u čijem sastavu
proteini imaju odlučujuću ulogu. Međutim, malo je hraniva koja su
bogata proteinima. Zbog toga su proteini činilac koji ograničava
svetsku, stočarsku proizvodnju.
U
organizovanju procesa ishrane, bitno je da se sa što manjim
utroškom proteina osigura određena proizvodnja. To je moguće samo
ako se proteini obroka što potpunije iskoriste za proteinsku
sintezu. Ovo se postiže, više ili manje uspešno, skladnim
komponovanjem obroka. Treba koristiti hraniva, tehnološki valjana
i odgovarajuća za dotičnu vrstu i kategoriju, u kombinacijama koje
mogu izdržati naučnu analizu. Npr., kombinovanjem mesnog brašna
(BV 75) sa žitima (BV 60) dobija se efekat BV = 78. On se naziva „dopunsko
dejstvo”, a zasniva se na optimalnoj smeši esencijalnih
aminokiselina iz obe vrste hraniva.
Proteini
životinjskog porekla imaju visoku BV jer potiču iz materija za
čiju se sintezu koriste. Biljni proteini, samo dobro kombinovani,
mogu imati visoku BV. Zato se obroci od biljnih proteina dopunjuju
animalnim (5-10%), posebno za nepreživare i mlađe kategorije.
Savremeni
računarski programi poklanjaju dosta pažnje delikatnim analizama
hemijskog sastava proteina tokom sastavljanja krmnih mešavina!
Slike
predstavljaju tele sa državne farme i ovce iz narodnog uzgoja.
Napomena:
tele, gajeno u optimalnim uslovima, pokazalo je vidan interes za
moju aktivnost dok su ovce bile apatične tokom fotografisanja. (Primetite
uprljanost runa ovaca i dobro oriban boks teleta!) Ovo je
očigledan primer razlike između odgovarajuće i one, druge ishrane.
Prilagođeno i
dopunjeno iz:
Kovačević,
D.N.: Varenje, resorpcija i metabolizam proteina kod domaćih
životinja, Poljoprivredni fakultet, Zemun, 1995. (rukopis).
|
