Uloga proteina u ishrani stoke
Dušan N. Kovačević, dipl.inž.

 

Belančevine sačinjavaju, približno, 18% telesne mase ili 16-18% kod odrasle životinje. Na kvalitet proteina u ishrani domaćih životinja utiče količina i međusobni odnos aminokiselina u hranivima, posebno sadržaj esencijalnih, kao i obim resorpcije i metabolizma u ćelijama.

 

Da bi se valjano mogli tumačiti tabelarni podaci o sastavu proteina hraniva tokom sastavljanja krmnih smeša neophodno je poznavati fiziološku ulogu esencijalnih aminokiselina:

- valin (neophodan je za funkciju centralnog nervnog sistema);

- leucin (sinteza proteina tkiva i krvne plazme);

- izoleucin (iskorišćenje ostalih aminokiselina);

- treonin (isto kao prethodno);

- metionin (davalac metil grupa za niz sinteza; stimuliše rast tela, dlake i perja; sprečava preterano razlaganje proteina; neophodan je za sintezu globina; štiti i obezbeđuje funkciju i regeneraciju jetre);

- fenilalanin (sinteza tiroksina, adrenalina i pigmenata kože kao i stvaranje eritrocita);

- triptofan (za razmnožavanje, stvaranje mleka, pigmenata oka, dejstvo laktoflavina);

- histidin (sinteza hemoglobina);

- arginin (brz rast grla);

- lizin (za rast u dužinu; razvoj epifiznih hrskavica kostiju i stvaranje mleka) te

- cistin /može se menjati metioninom/ (sinteza keratina, belančevina plazme, insulina, glutationa i taurina; detoksikacija organizma).

 

U hrani stoke proteini su zastupljeni u širokim granicama od 1-80%. U najvećem broju hraniva zastupljeni su sa ne više od 15% ukupnih hranljivih sastojaka.

Hraniva animalnog porekla su najbogatija – riblje i mesno brašno (50-80%).

Od biljnih hraniva, naročito su bogate uljane sačme (40-50%). Seno leptirnjača ima do 20% a livadsko od 8-10%. Stočna repa, slama, kukuruzovina i krtole spadaju u hraniva siromašna belančevinama (1-5%).

U biljnoj hrani nalaze se i azotna jedinjenja neproteinske prirode (aminokiseline, peptidi, amidi – urea, amonijumove soli, organske baze i njihova jedinjenja). Obično se, u ishrani, nazivaju amidi. Njihova zastupljenost nije velika. Ima ih u malom broju hraniva. U mladim biljkama, sa intenzivnim rastom, mogu predstavljati jednu trećinu ukupnog azota. Amida ima i u korenastim i krtolastim biljkama. U zrelom zrnu ima ih samo u tragovima, a više su zastupljeni u periodu formiranja i rasta. Silaža je bogata amidima – poreklom od amida biljaka i kao proizvod razgradnje proteina tokom siliranja. Amidi i amonijumove soli imaju nutritivnu vrednost jedino za preživare jer ih koristi simbiotska mikroflora probavnog trakta.

 

Biološka vrednost proteina

Kod nabrojanih hraniva različita je biološka vrednost proteina (BV). Ona ograničava ili uslovljava primenu pojedinih hraniva u ishrani različitih vrsta i kategorija domaćih životinja.

Termin: biološka vrednost proteina, odnosi se na numeričku vrednost koja pokazuje koliko se grama telesnih proteina sintetiše od 100 grama svarljivih proteina hrane. Izračunava se na osnovu formule čiji podaci su dobijeni hranidbenim ogledima:

biološka vrednost = konzumirani N – (N u fecesu + N u mokraći) / konzumirani N – N u fecesu X 100. Upotrebom ove formule dobija se realna vrednost samo u slučaju kada se, u inače izbalansiranom obroku, daje dovoljno proteina za podmirivanje potreba životinje u proizvodnji ali – data količina ne sme biti viša od količine proteina potrebne za maksimalnu proizvodnju. U protivnom, višak se izlučuje, što smanjuje BV.

Prosečna BV proteina u ishrani goveda procenjuje se na oko 70% a kod ovaca na oko 65%. U obrocima teladi koja se hrane mlekom i napojem, BV proteina dostiže i 80%.

BV proteina hraniva: kravlje mleko 92; sušeno, obrano mleko 85; riblje brašno 82; bakterijski proteini 80; zelena hrana 80; seno, vrlo dobro 78; mesno brašno 75; sojina sačma 75; mekinje, pšenica 74; kvasac 70; pšenica 67; ovas 66; sačma suncokreta 65; ječam 64; soja, zrno 64; sačma kikirikija 58; kukuruz, zrno 57; grašak 48; pasulj 38 i želatin 25.

Uticaj različite BV proteina na kvalitet ishrane zavisi od aminokiselinskog sastava proteina, vrste i kategorije životinja, prethodnog tretmana hraniva (npr. visoka temperatura smanjuje BV). Zbog ovakve složenosti ispravnije je BV proteina izračunavati formulom: BV= KN – (FN – MFN) – (UN – EUN) / KN – (FN – MFN) X 100. Gde je: KN, konzumirani azot; FN, ukupni fekalni azot; MFN, metabolički fekalni azot; UN, ukupni urinarni azot i EUN, endogeni urinarni azot.

 

Odrasli preživari su manje osetljivi na promene BV proteina od teladi, koja nema razvijenu mikrofloru proventrikula (predželudaca). Međutim, visoko mlečna grla ne podmiruju svoje potrebe samo proteinima mikrobiološkog porekla, pa su vršena istraživanja u cilju protekcije kvalitetnih proteina koji bi zaobilazili fermentaciju i varili se u žlezdanom želucu i tankim crevima. Opšte gledano, preživari imaju mogućnost da zadovolje potrebe u esencijalnim aminokiselinama uz niže troškove ishrane.

Monogastrični biljojedi su više zavisni od kvaliteta proteina u hrani. Konji i kunići, zbog obimnije mikrobiološke sinteze u cekumu i debelom crevu, lakše zadovoljavaju proteinske potrebe od svinja (kunićima pomaže u tome i koprofagija!).

 

Obilna ishrana proteinima ne dovodi do deponovanja proteinske rezerve u organizmu, kao što je to slučaj sa deponovanjem energije u formi masti i glikogena. Postoji „pokretna” rezerva proteina koja stalno cirkuliše u telu i služi za izgradnju plazminih proteina i hemoglobina. Između rezerve i proteina u cirkulaciji dinamično se održava ravnoteža. Višak proteina se oksidiše, delom pretvara u ugljene hidrate i masti, a u ekskretima se povećava sadržaj finalnih, azotnih, metaboličkih proizvoda. Ukoliko se proteini koriste za podmirivanje energetskih i drugih, nespecifičnih potreba, nepotpuno metabolišu, te se mokraćom gubi oko 20% energije.

Pri intenzivnom tovu životinja treba stalno kontrolisati uticaj viška proteina na organizam. Opisani su sledeći poremećaji metabolizma: oštećenje digestivnog trakta, jetre i bubrega, što se sa pravom pripisuje uticaju viška proteina u hrani.

Potrebno je stalno usklađivati nivoe pojedinih aminkiselina iz različitih proteinskih koncentrata. Posebno treba proveravati važnost dosadašnjih normi u vitaminima i drugim, regulacionim, sastojcima hrane. Svi oni opterećuju organizam; posebno treba misliti na specifično (dinamičko) dejstvo hranljivih materija. Stimulacija oksidacionih procesa kod proteina iznosi 20% i traje do 12 sati po unošenju u organizam.

 

U Svetu je izražen deficit proteina, naročito animalnih, što ima za posledicu nedovoljnu ishranu bar jedne trećine čovečanstva. Osim ovog, proteini predstavljaju grupu vrlo skupih hranljivih materija – kako za ishranu ljudi, tako i životinja.

 

Savremenu stočarsku proizvodnju karakteriše težnja za jakim intenziviranjem proizvodnje mesa, mleka i jaja. Ovo su proizvodi u čijem sastavu proteini imaju odlučujuću ulogu. Međutim, malo je hraniva koja su bogata proteinima. Zbog toga su proteini činilac koji ograničava svetsku, stočarsku proizvodnju.

U organizovanju procesa ishrane, bitno je da se sa što manjim utroškom proteina osigura određena proizvodnja. To je moguće samo ako se proteini obroka što potpunije iskoriste za proteinsku sintezu. Ovo se postiže, više ili manje uspešno, skladnim komponovanjem obroka. Treba koristiti hraniva, tehnološki valjana i odgovarajuća za dotičnu vrstu i kategoriju, u kombinacijama koje mogu izdržati naučnu analizu. Npr., kombinovanjem mesnog brašna (BV 75) sa žitima (BV 60) dobija se efekat BV = 78. On se naziva „dopunsko dejstvo”, a zasniva se na optimalnoj smeši esencijalnih aminokiselina iz obe vrste hraniva.

Proteini životinjskog porekla imaju visoku BV jer potiču iz materija za čiju se sintezu koriste. Biljni proteini, samo dobro kombinovani, mogu imati visoku BV. Zato se obroci od biljnih proteina dopunjuju animalnim (5-10%), posebno za nepreživare i mlađe kategorije.

Savremeni računarski programi poklanjaju dosta pažnje delikatnim analizama hemijskog sastava proteina tokom sastavljanja krmnih mešavina!

 

Slike predstavljaju tele sa državne farme i ovce iz narodnog uzgoja.

Napomena: tele, gajeno u optimalnim uslovima, pokazalo je vidan interes za moju aktivnost dok su ovce bile apatične tokom fotografisanja. (Primetite uprljanost runa ovaca i dobro oriban boks teleta!) Ovo je očigledan primer razlike između odgovarajuće i one, druge ishrane.

 

Prilagođeno i dopunjeno iz:

Kovačević, D.N.: Varenje, resorpcija i metabolizam proteina kod domaćih životinja, Poljoprivredni fakultet, Zemun, 1995. (rukopis).