|
Tradicionalan način spremanja sena -
konzervisanje lucerke, deteline, trava i travno-leguminoznih smešâ kod nas
je prirodno sušenje na suncu. Pored ove, postoji i druga, mada nedovoljno
poznata mogućnost za konzervisanje zelene mase, spremanje silaže ili
senaže.
Ovakva hrana je po sastavu i
osobinama sličnija zelenoj masi u odnosu na seno, a postupak siliranja u
manjoj meri zavisi od vremenskih uslova. Istina je da tehnologija siliranja
ili senažiranja predstavlja za početnike pravi mali izazov. Međutim, i taj
problem se može lako prevazići korišćenjem adekvatne literature,
konsultovanjem stručnjaka, ali i konsultovanjem proizvođača koji više godina
uspešno spremaju silažu lucerke.
U uslovima suvog ratarenja prvi otkos
lucerke i travâ je količinski najvažniji, jer se u odnosu na godišnje
prinose dobije i 50-60%. U malom broju slučajeva, na parcelama i kod farmera
koji zalivaju livade i obavljaju sve mere vezane za prihranjivanje i zaštitu
od štetočinâ, godišnji prinosi zelene mase ili sena su znatno veći, a
prinosi po otkosima su ravnomerniji. U takvim slučajevima dobija se pet, a
ponekad i šest otkosa, dok godišnja proizvodnja sena iznosi i do 20 t/ha.
Ovakve livade se koriste 6-8 godina, pa i duže, a sve to na kraju utiče da
su troškovi proizvodnje hrane (sena) znatno niži. Nasuprot tome, na
parcelama gde nema zalivanja, ali i drugih agrotehničkih merâ, najčešće se u
toku vegetacije dobija tri otkosa, pri čemu je udeo mase po otkosima u
godišnjem prinosu 50-60% : 30-35% : 15-20%, dok je godišnja proizvodnja sena
6-8 t/ha.
Najveći problem pri sušenju prvog
otkosa za seno jesu česte kiše u maju mesecu, kao i visoka vlažnost vazduha
i tla. Osim toga, biljke iz prvog otkosa odlikuju se grubljim stablom i
manjim učešćem lišća u ukupnoj biljnoj masi. U takvoj masi, lišće se brže
suši u odnosu na stablo, a presušeno lišće se lako kruni i opada, a sa njim
se gubi i najhranljiviji deo biljke. Naime, u lišću lucerke nalazi se tri
četvrtine sadržaja proteinâ, kao i najveći deo vitaminâ i mineralâ. Ukoliko,
u međuvremenu, pada i kiša, pokošena masa ostaje na zemlji još duže, uz
ispiranje najvažnijih hranljivih sastojaka. Svemu tome treba dodati i
činjenicu da dugo zadržavanje pokošene mase na livadi (zbog nepovoljnih
vremenskih prilikâ) ometa regeneraciju biljaka, a ukoliko one i prorastu
kroz otkose, zakasnelim sakupljanjem sena dodatno se oštećuju mlade biljke.
Zbog svih nabrojanih problema, neki
od naših malih farmera više godina unazad prvi otkos lucerke konzervišu u
formi silaže ili senaže. Ovakav postupak je na velikim farmama usvojen još
ranije, zahvaljujući školovanom kadru koji primenjuje mnoga savremena
dostignuća. Osim prvog, često se i poslednji (jesenji) otkos lucerke silira,
jer su vremenski uslovi u jesenjem periodu takođe nepovoljni za spremanje
sena.
Međutim, siliranje lucerke
nije tako jednostavan postupak kao što je to u slučaju cele kukuruzne
biljke. Naime, lucerka sadrži znatno manje šećera i znatno više proteina i
mineralnih materija, te se ne može silirati uobičajenim postupkom.
Otežavajuća okolnost je i visok sadržaj vlage, koji u optimalnim fazama
razvića lucerke može da bude 80, pa i više procenata. Jedini način da se od
ove kulture dobije kvalitetna silaža (bez korišćenja različitih
dodataka ili konzervanasa) jeste da se pokošena masa pre siliranja
provene (prosuši) do nivoa vlage od oko 60-65 %. Usled gubitka vlage
provenjavanjem dolazi do relativnog povećanja sadržaja šećera potrebnog za
fermentaciju, a povećani sadržaj suve materije deluje depresivno na štetne
mikroorganizme. Još jačim provenjavanjem (do procenta vlage od oko 55 % ili
niže) dobija se senaža - hranivo koje se po svojim karakteristikama
nalazi između sena i silaže. Dužina trajanja provenjavanja zavisi od
intenziteta sunčeve toplote i može da iznosi od nekoliko sati, pa do više od
jednog dana. Optimalan nivo vlage u prosušenom materijalu (po praktičnim
preporukama) je onaj kada se pri stiskanju lišća još uvek ne čuje
karakterističan šuštavi zvuk, a mesto preloma stabljike je vlažno - ali bez
kapljicâ rose.
Osnovni problem pri spremanju silaže
od provenulog materijala je otežano sabijanje, jer je prosušeni materijal
dosta elastičan. Zbog toga provenulu masu treba bolje usitniti nego u
slučaju kada se silira materijal sa prirodnim sadržajem vlage. Praktične
preporuke su, da pri korišćenju zelene lucerke za siliranje, dužina seckanja
bude 3-5 cm, za provenuli materijal sa oko 30-35 % suve materije 2-3 cm, a
pri pripremanju senaže svega 0,7-1,5 cm. Naročitu pažnju treba obratiti na
što bolje gaženje silaže u cilju istiskivanja vazduha, dobro pokrivanje
folijama, kao i dodatno opterećivanje silirane mase. U ovu svrhu koristi se
sloj zemlje, peska, stare traktorske gume ili drugi predmeti koji su teški i
koji neće oštetiti foliju. Na nekim farmama se praktikuje da se naknadno,
preko silaže ili senaže spremljene od lucerke, u jesen silira sloj od cele
kukuruzne biljke. Ova vrsta silaže je znatno teža, te dodatno opterećuje
lucerku. Pored toga, biljni sokovi koji se oslobađaju iz kukuruzne silaže,
bogati mlečnom kiselinom i šećerima, sakupljaju se u lucerki i time
potpomažu njeno konzervisanje.
Ukoliko se zbog vremenskih uslova
provenjavanje ne može izvesti, za obezbeđivanje optimalnih uslova za vrenje
silaže preporučuje se korišćenje ugljenohidratnih hraniva, u tipu prekrupe
kukuruza, suvih repinih rezanaca, melase i sl. Ova hraniva se koriste u
količini od 5-8 % u odnosu na zelenu masu i u startu obezbeđuju potrebnu
količinu šećera za previranje u mlečnu kiselinu. Pored toga, neka od
nabrojanih hraniva vezuju višak vlage, te i u tom smislu pozitivno doprinose
kvalitetu silaže. U cilju postizanja što boljih rezultata, preporuka je da
zrnasta hrana ili suvi rezanci budu što bolje usitnjeni i što bolje
raspoređeni po masi koja se silira. Pri korišćenju melase, zbog njene
sirupaste forme, neophodno je da se najpre rastvori sa 2-3 dela vode, a
zatim da se što ravnomernije prska. Ovakva vrsta dodatka povećava vlažnost
silaže, pa u startu treba prosušiti biljnu masu u većem stepenu.
Pored ovih mogućnosti, u Evropi se
koriste hemijski konzervansi na bazi mešavine mravlje i propionske kiseline,
koji u startu zakiseljavaju siliranu masu do potrebnog nivoa i time
obavljaju potpuno konzervisanje. I pored visoke efikasnosti, ova vrsta
dodataka je jako skupa, te za nas nema značaj. Nasuprot tome, na našem
tržištu se mogu nabaviti bakterijski inokulanti, odnosno svojevrsna „maja”
koja potpomaže brže odvijanje fermentacije i stvaranje većih količina mlečne
kiseline kao prirodnog kozervansa.
Američka firma CENZONE TECH-EUROPE
je na naše tržište plasirala i CenSil inokulant koji sadrži četiri
vrste mikrokapsulirajućih bakterija mlečne kiseline i enzime, a može da se
koristi za siliranje različitih vrsta materijala. Upotrebom inokulanta
skraćuje se aerobna faza fermentacije, brže se postiže optimalna pH
vrednost, smanjuju se gubici organske materije, povećava aerobna stabilnost
silažâ, povećava svarljivost i popravljaju proizvodni rezultati životinjâ.
U cilju postizanja maksimalnih
rezultata, biljni materijal koji se inokuliše treba obavezno provenuti bar
do nivoa vlage od oko 65 %, a još je bolje da se u masu ravnomerno doda i
5-8 % kukuruzne prekrupe. Ovakva silaža će, pored boljeg kvaliteta imati i
veću hranljivu vrednost, a povećan sadržaj suve materije je jako važan za
pravilnu ishranu visokomlečnih grla.
Doc. dr Nenad Đorđević,
Poljoprivredni fakultet, Zemun
Dr Bora Dinić, naučni savetnik, Centar za
krmno bilje, Kruševac
Izvor:
Euro farmer, # 7-8, Aranđelovac,
2006.
www.eurofarmer.net
Ljubaznošću:
www.cenzone-europe.com
|
